О нама

Бранко Радичевић (1824 - 1853)

Бранко Радичевић рођен је 28. марта 1824. године у Славонском Броду. Добио је име Алексије, а касније га, пред излазак прве књиге, променио у Бранко. Основну школу завршава у Земуну. У Земуну се школује од 1830. до 1835. године, након чега уписује гимназију у Карловцима. У Карловцима остаје до 1841. године.

Од 1850. године учи медицину и последње месеце свог живота проводи у Бечу. Умро је 18. јуна 1853. и сахрањен на Санкт-Марксовом гробљу.

Предосећајући скори крај, он испева: 

“Ал кад ми се веће смрћи мора, 
Нек се смркне измеђ ови гора”

Године 1883. су Бранкови посмртни остаци пренети из Беча и сахрањени на Стражилову код Сремских Карловаца. На споменику је написано: 

“Много хтео, много започео 
час умрли њега је помео.”

Бранко је био сјајно обдарен песник свога времена, био је свој и нов, рекао је своје први, док је српски књижевни језик још тражио себе. И после много година осећа се аутентичност Бранкових стихова, његове песме су безвремене, топле и велике.

Историјат школе "Бранко Радичевић"

Витковац

Подаци о основној школи у Витковцу се први пут појављују у Државном календару Краљевине Србије за 1905.годину. Први учитељ четворогодишње школе у Витковцу био је Илија Милосављевић, а већ 1906. године долази нови учитељ, Василије Вукомановић. Школа је 1908. године прекинула са радом због недостатка учитеља, а до 1914. године променило се шесторо, углавном некомпетентних и за педагошки рад неприпремљених "движатељних" учитеља. Током Првог светског рата, школа у Витковцу је радила са прекидима, а за обављање учитељске дужности су одређивани каплари аустријске војске, а настава је извођена по програму који би саставила окупациона управа. Према подацима окупационих власти, почетком 1916 године школа у Витковцу је имала 128 ученика, а октобра исте године већ бива затворена због недостатка наставног кадра. Школа у Закути уопште није била предвиђена за отварање. У јесен 1918. године наредбом окупационих власти, све школе у Србији бивају затворене.

Рад школе у Витковцу је обновљен у пролеће 1919. године, а учитељ је био Радован Дивац. Школа је тих година радила у адаптираној згради општинске суднице са једном учионицом и кацеларијом за наставника, готово без наставних средстава. Настава у новој згради од чврстог материјала, тачније адаптираној старој механи са две велике и добро осветљене учионице, започела је 1922. године. Потешкоће у обнови наставног процеса највише су се односиле на недостатак основних уџбеника, читанки и буквара.

Сачуване уписнице сведоче да је током Другог светског рата, школа у Витковцу радила под називом "Милош Обилић" а настава је извођена у организацији немачке власти. Школске 1941-42. у три одељења био је 301. ученик четворогодишње школе у Витковцу.

Након завршетка рата, 1945. године, школа у Витковцу је имала четири одељења са 259 ученика и пет учитеља. Због великог броја неписмених, организовани су аналфабетски течајеви за описмењавање одраслог становништва, који су трајали 3 до 6 месеци, а одржавани су два пута недељно у поподневним сатима. Од 1948. године уводе се и просветни течајеви као наставак аналфабетског, за даље образовање одраслог становништва. Поред четири разреда основне школе, школске 1946-1947. године отвора се први разред прогимназије која је трајала три године и завршавала се полагањем нижег течајног испита. Школа је у Витковцу као непотпуна гимназија са седам разреда радила до школске 1949-1950. године да би школске 1950-1951 године у школи био формиран и осми разред, а школа добила назив "осмољетка у Витковцу". До отварања осморазредних школа у Витановцу и Годачици, школа у Витковцу је била једина осморазредна школа од Краљева до Крагујевца и водећа образовна установа у том региону. Од 1957. године, школа у Витковцу постаје матична за школе у Милавчићу, Горњем и Доњем Милаковцу и Печеногу. Тада је у матичној школи радило девет наставника, четири учитеља, један пољопривредни техничар, секретар, два помоћна радника и управитељ школе, Станоје Здравковић. Тада је школа имала 270 ученика. Тих година у школи су се учили француски, руски, а касније и немачки језик. У школи у Витковцу је 1. септембра 1957. године почела са радом Вечерња школа за опште образовање радника коју је уписало 22 полазника. У то време отвара се и млечна ђачка кухиња у чију корист се наставници одричу хонорара од приватних испита и коју помаже Црвени крст достављањем млека у праху и путера. 
Одлуком савета за просвету НРС основна школа у Витковцу постала је огледном школом 1959. године и као таква је радила све до 1969. године.
Школа је опремљена савременим аудио-визуелним наставним средствима, а потенцирана је очигледност у настави с тим што је нови статус обавезивао школу да под одређеним условима изводи огледе у настави који ће допринети унапређивању васпитно-образовног процеса. Наставници су редовно ишли на курсеве и семинаре за стручно усавршавање из свих наставних предмета. 
Основна школа у Витковцу постојала је у статусу огледне школе до 1969. године, након чега јој је враћен стари назив Основна школа – Витковац. Исте године школа је пресељена у нову зграду, свечано отворену за дан Републике. Савет школе је на седници од 10. марта 1970. године одлучио да се школа зове "Бранко Радичевић", а да дан школе буде 15. март. 
Како је време промицало, број ученика школе  у Витковцу је константно опадао. У школи у Витковцу је 1960.године било 377 ученика, а са истуреним одељењима 609, 1982. године било је 275 ученика а са школама у саставу 583, да би само неколико година касније, 1988. године број ученика износио 154, а са истуреним одељењима 210. Данас у оквиру Основне школе у Витковцу раде подручна одељења у Закути, Милаковцу и Печеногу. 

Основна школа у Закути основана је 1863. године, шест година након изградње Цркве у Закути, посвећене св. Ангелини, а задужбине уставобранитеља и виђенијег политичара тог времена, Томе Вучић-Перишића. Закута је тада већ имала општину и општински суд и била уређено и престижно насеље. Из  такве средине потекли су и у закутској школи стицали прва знања појединци који су касније дали значајан допринос науци и друштву. Један од њих је будући политичар и дипломата, министар који је у више наврата покривао шест министарских ресора у владама Краљевине Југославије, Драгутин Којић. Вероватно најчувенији учитељ закутске школе и са најдужим стажом од 1865. до 1878. године био је Димитрије Марковић, носилац"краљевског ордена Светог Саве петог реда" као признање за успешан педагошки и просветни рад. За развој ове изузетне школе тог времена заслужни су и учитељи: Сретен и Ђорђе Којић, Даринка Поповић, Алекса Васиљевић, Драгутин Михаиловић и други. Миодраг Васиљевић, један од најуспешнијих и најцењенијих етно-музиколога Србије, рођен је 1903. год у Закути у породици учитељског пара Васиљевић. Међу ученицима Алексе Васиљевића били су: будући истакнути научник из области медицине, академик Јеврем Недељковић, будући министар у Краљевини Југославији Драгутин Којић, генерал-пуковник Милош Обрадовић, истакнути научник у области развоја хемијског оружја у војсци Србије и Југославије.


Печеног
На иницијативу мештана Печенога, просветно одељење Краљевске банске управе моравске бановине, 22. јула 1931. године, донело је решење о издвајању Печенога из витковачке школске општине. Плац за нову школу је обезбеђен "путем откупа и поклона" од Јевђенија Дебељака, Милосава Милосављевића и Здравка Аћимовића, а школа довршена тек 1940. године углавном радом и средствима мештана Печенога. За прве учитеље су постављени супружници Миливоје и Загорка Глушица.


Школа у Доњем Милаковцу је подигнута после Другог светског рата, највише из разлога што није постојао мост преко Груже. Саграђена је на земљишту које је поклонио Миладин Павловић. Направљена је искључиво радом мештана и њиховим средствима. Школа у Милаковцу је почела са радом 1948-1949. године, када је зграда завршена. Прва учитељица је била Добрила Барловац.